Моје прво заљубљивање

Кад смо били на летњем распусту између осмог разреда и првог средње моје друштво је отишло на море. Мене моји нису пустили јер сам био некако несташан. Плашили су се да не направим неку глупост. 

Седео сам уз телевизију, док се давао пренос из Будве. Баш у том месту је било моје друштво. У питању је био концерт ОК Бенда, Амадеус Бенда, или тако нечег. Хит у том тренутку је била она ствар "Купи ме" ("купи ме са две, три лажи, почни тамо где је она стала"). Чезнуо сам био за својим друштвом, за проводом, морем, али нисам могао тамо да одем. 

Смешних догађаја су имали на претек. Кад су се вратили свашта су ми препричавали. Да скратим причу, један другар се смувао са једном девојком, други другар са неком другом, трећи и четврти нису, ваљда, ни са једном. Сва четворица су коментарисали изглед једне од њих. Мислим да су ова двојица последњих нешто пробали код ње, па их је она искулирала. Шта год, помињали су је више пута сви они. "Јао, како је лепа" итд. 

Један од тих другара требало је да се види са својом девојком и звао ме је да идемо заједно да се сви видимо пошто ће она довести другарице. У том тренутку само сам ја могао да се ту нацртам од целог тог нашег мушког друштва, а притом нисам ни био с њима на мору и те девојке нисам никад ни видео. Смешно је било у целој причи и то што ја никад нисам ни пољубио девојку пре тога. Ја сам имао три сестре, па ми је било глупо чак и оно кад ваћаре девојчице. Можда сам два пута то урадио. За једно ваћарење које сам одрадио сам у друштву три другарице задобио сам шамарчину. Ја се насмејао кад се окренула, а и она се насмејала кад ми је лупила шамар. 

Елем, баш сам био стидљив, носио сам неку флуоресцентно жуту тренерку, "блејао у крају". Само видиш долази цео један мали чопор тих девојака из суседног краја. Тај крај сам иначе стварно волео од малих ногу, јер ми је нека рођака живела горе. 

Лето, лишће онако тамно зелено. Као нека џи-фанк (g-funk) атмосфера. 

Међу свим тим девојкама приметио сам једну јер је била црвенокоса, а другу јер је била виша од осталих. Блеји тај другар са девојком, ја са стране сам самцијат, а њих пар опет некако са стране. Ја да њима нешто приђем да причам с њима? Немогуће. Превише сам био стидљив. 

Тада ми је нека од тих девојака пришла, или су ми све нешто добациле, јер је било превише чудно да не причамо уопште. Искрено се не сећам која или које. 

Кроз неколико дана опет иста екипа. Тај другар, његова девојка, цела ова групица девојака и ја. Ишли смо на дочек ватерполиста. Као да сам то уопште и пратио, али нема везе. Кад смо дошли код фонтане на Тргу Николе Пашића један другар који је ту био с неким другим другарицама убацио ме је у фонтану, па сам и ја њега свукао за собом. Катастрофа, тај човек је попио неко буре са напитком за прављење срања кад се родио. Страшно. Шта да радим онако мокар? Ове девојке ми се смејале, ја онако стидљив. Каже овај другар да се спустимо на Дорћол до њега да ми да нешто да се пресвучем. Он као да је био много већи од мене, не знам. Све што ми је дао да обучем било ми је огромно. Нека плава тренерка и наранџаста мајца. Пливао сам у томе. Налазимо се с овим девојкама на Тргу. Крећемо на Калемегдан. 

Опет ја онако издвојен, идем први некако истурено, па су сви остали били негде иза. Као, ја имам самопоуздање, ко вас јебе, а у ствари сам стидљив био. 

Баш у том тренутку ми је пришла с леђа та девојка коју су сви сматрали највећом лепотицом. Пришла ми је с леђа, хтела је да започне неку причу. Ја сам њој деловао ко зна како хладно и незаинтересовано. Као неки лед. Заправо, ја сам све време био у страху неком. Нисам се правио важан, него им се нисам наметао, нисам их јурио, облетао, итд. Тешко би било да се неко фолира да је толико "чудан" или шта год. Једноставно сам имао неки стид или страх. 

Како је то њој деловало ја стварно немам појма, али разговор је деловао кратко. Типа, рекла ми је да ми лепо стоји све то што сам обукао, а ја одговорио са: "Да." или тако нешто. Небитно, она је у неком тренутку отишла назад у ту групу, а ја наставио да корачам сам. 

Вероватно смо нешто касније причали на Калишу, али се тога не сећам. 

Знам само да смо се после враћали кући и негде код Сремске смо стали да се растанемо од њих. Мени је другар пришао и рекао да се одвојимо да ми нешто каже. Каже: "Јебем те у лепоту ту твоју буђаву." Ја га гледам шта му је. Тад ми је рекао да сам се свидео тој девојци. 

Ја и сад не могу да опишем стање шока. Ја нисам могао да прихватим ту информацију. То узбуђење не памтим. Нисам ја био "срећан" због тога него сам буквално онако стидљив одједном добио неке откуцаје срца који су хтели да ми пробију уши, нисам знао где ћу са свиме тиме. Држао сам се на дистанци у односу на њих, а онда се испоставило да ће ме једна од тих девојака некако погодити. Кроз све те баријере. И то баш та о којој су сви причали. Нисам могао да то схватим. То је мени био превелики залогај. 

То је све требало да иде у смеру... некако је ишло ка томе да се ми смувамо. Она је ускоро тражила мој број, или ми је другарица дала њен, али не могу да се сетим сада. Како год, ја који нисам никад пољубио девојку у свом животу требало је да се полако чујем с њом, видим с њом, итд. Прихватио сам то, онако некако на прву лопту, не размишљајући превише. 

Онда смо се чули телефоном. Тога се сећам. 
Баш сам јој рекао да ми делује много зрелије и од моје генерације, а камоли од своје, пошто је она, иначе, била две године млађа. Причали смо разне глупости, оно буквално која је коме омиљена боја, па онда ко има колико браће и сестара. Значи, ми смо то причали преко фиксних телефона. Разговори су трајали доста дуго. Добро, не баш сад 4 сата, али нпр. 25 минута. После тих разговора ја бих био некако срећан и узбуђен. У самом разговору сам био јако концентрисан. Знаш оно, то су речи. Не видиш је, не можеш да имаш трему баш нешто много. Пре разговора сам имао трему, али после би то некако спласнуло и онда бисмо лепо причали. 

Е, сад. Неко је мени суфлирао да ми као треба да се видимо. То је мени била баш, баш фрка. Дошло је до тога да се видимо, али се нисмо пољубили. Ја бих одржао себи минут ћутања само кад се сетим другог нашег виђења. Прво као океј... могао сам да се вадим као да ја нисам навалентан, да је то глупо на првом састанку. Други пут смо се видели. Значи, то ми је најбламантније нешто икада. Значи, потпуно се све наместило. Оно, мрак, дрвеће около, парк неки, њена сестра и другар су са стране негде седели довољно да се ми осећамо као да смо сами. Никад у животу нисам толико осећао страх. Устали смо, стајали смо једно испред другог и само је био тајац. Блам. Стварно нисам могао. То је као да човек никад није возио кола, а онда му неко даје кључеве од Мерцедеса неког најновијег и каже му да вози. Важи. Ја стао. Нисам могао. 

Тешко сам се мирио с тим. Баш ме је био страх. Трема. 

Као мали глумац
што сред сцене стоји
заборавља свој текст 
јер се нечег боји

Онда ми је једна другарица пренела да се сморила због тога. Та девојка што сам се с њом спанђавао се сморила. Оно, једноставно је видела да ја то не могу, постало јој је досадно да се само мувамо. Притом, ја цело време нисам ни веровао да се то све уопште дешава. 

А сад најгоре од свега. Мене је толико заболело што, иако сам се ја уплашио, ипак стварно јесам скроз искрено с њом хтео да комуницирам. Много ми је глупо било што ми је та другарица то уопште пренела. Вероватно бих је сам звао да видим о чему се ради, немам појма. Овако ми је то некако тешко пало. Почело је да ме мучи. Одлучио сам да јој лично то кажем. Знао сам кад јој се завршава час и решио да се ту сретнемо. Изненада сам дошао. Јој, како сам ја то глупо рекао. Рекао сам јој да убудуће мени каже ако нешто има да ми каже, а не да ја то сазнајем преко не знам кога. Јој. То је заправо звучало мало као нека претња, а то је само до тога што ја не знам баш да комуницирам. Наравно да ми на крај памети не би било да њој нешто претим. Страшно. Више сам заправо хтео да јој кажем да је требало мени да каже ако нешто није у реду јер је мени стало да некако имамо поверење. Грозно. После ми је наравно та другарица пренела како је она то тек лоше схватила и био сам у фазону да ми се више никад нико неће мешати у те ствари као глув телефон. Никад. Прво ми је оно пренела што можда није ни требало, онда сам ја био мало љут или разочаран што није осетила да то може да каже мени него сам то нешто чуо од неког трећег... и онда ми она опет преноси шта је ова схватила. Ух. 

Схватио сам да се ништа неће даље одвијати. Био сам мало тужан. Већ је кренула дубља јесен. Почео сам да тренирам. До краја јесени сам био и даље опчињен њом, али доста, доста тужан. Не као у смислу што ми нисмо заједно, то је само једна ствар. Друга ствар је кад човек мора да прихвати да је негде погрешио и да је то до њега. Поготово кад му нешто значи. Негде ми се чак и дешавало да је сретнем и онда бисмо нешто накратко причали. Наравно да би ми се после тога све само интензивније вратило. Некако сам се тога свега ослободио до Нове године. Схватио сам да се ништа ту више неће десити. Било ми је жао што сам то упрскао, али није могло назад. Притом, нисам ја скратио причу тако што сам рекао да је она неко ђубре да бих то преболео. 

Не, стварно сам био тужан, али сам отишао даље. Решио сам да што више тренирам. То сам морао да радим због свог самопоуздања. Једноставно сам имао пилеће груди. Морао сам да радим те вежбе само да бих се поравнао, а камоли да бих као нешто буџио то. Мада је то мени фуј кад мушкарци онако направе ко неки петлови, хахаха. Не, само сам хтео да то поравнам. То сам радио три или четири пута недељно. Баш сам тренирао. Не сад због ње. То сам просто радио због себе, али ми је било, наравно, у подсвести да је то због девојака великим делом. Не знам. 

Е, сад.. Пошто је мене био страх да је пољубим, имао сам баш огромну трему, онда сам ја са овим једним другаром отишао да као изађемо с неким његовим другарицама. Хм, ту бих сад неке ствари прећутао. Свеједно, та једна девојка и ја смо се мували пред њим и његовом девојком. Оно, њих двоје су буквално хтели да се нас двоје смувамо, а ни мени се она није нешто свиђала, а ни њој ја, него смо се као на силу некако мували. Океј је она, није нама било досадно. Фора је што ми се с њом није десило никакво чудо, никаква магија, као са оном девојком и некако сам гледао технички на то. Био сам у фазону само да пробијем лед. Пресмешна сцена се десила. 

Након што смо се мували око шест сати, она или ја смо преломили и рекли да нећемо ни да се мувамо. Ја сам јој ваљда рекао, или она мени... не сећам се. Неко је преломио и рекао да ми то радимо на силу. Е, и онда се нешто ослободило међу нама да смо се чак некако и свидели једно другом. Хахаха! Онда смо отишли да им кажемо да се нећемо смувати након чега је њена другарица драматично почела да плаче и кренула да одлази. Онда је ту нама било жао и рекли смо да смо се шалили. Онда је она наставила да трчи, јер нам није веровала, а овај другар је стао и рекао да се пољубимо. Ту сад креће најсмешнија сцена. 

Она и ја се погледамо онако на сред улице. И сад ту нека драмска пауза из те треме. Онда она вади жваку прстом и креће она жвака наша баш лепа. Похвалила ме је касније што је мени много значило. Мислим, рекла је да се лепо љубим. Мене је то пуно бринуло. Ми смо се и на станици пољубили као за растанак, али нисмо наставили ништа. 

Било је баш смешно, али много, много велики корак ми је то био. 

У следећих пар недеља већ сам био у фазону "`ајмо сад неку нову". Налазимо се исти тај другар, његова девојка, још један другар и моја "нова жртва" хаха. Већ сам постао пастув. Оно, буквално сам у глави имао неке теме које ћемо од Трга до Калиша да збрзамо и онда тамо да се смувамо. Само сам успут смишљао шта да јој тачно кажем пре пољупца и нисам имао јасну баш идеју. Знао сам само да ће ме нешто прокењати, јер сам већ био некако опуштенији и спремнији за импровизације. Тог другара је изненада звао ћале па је остао други другар са његовом девојком. Сад као та девојка (моја будућа) и ја шетамо, а ово двоје се вуку нешто. Ма, баш ме брига, збрзавам ја ту неке глупости, ходамо баш брзо. "За кога навијаш, омиљена боја бла бла бла бла бла". Долазимо на Калиш после свих тих питања из лексикона. 

Био је један пролаз испод Победника, па онда још мањи пролази лево и десно. Некако сам је смотао ту лево. Она се наслонила на зид. Е, то је већ баш романтично. То мени одговара страшно. То као кад има неког лишћа, камења, пролаза. 

Наслонила се тако она на зид што значи да се некако предаје. Ја нисам наваљивао што ја заиста и мислим да јесте фора. Баш и јесте фора да буде мало тако трема и непријатно. Знаш оно, почну неке гримасе. Мало то ишчекивање и треба да се осети. Е, и сад она каже у том нашем разговору где смо се ми већ доста приближили да за пола сата мора да иде. И ја као 1 на 11 изговорим: "Па, добро, онда да пожуримо." и крећем да је пољубим. Креће она на своју леву, а ја на своју десну, тј. крећемо обоје у исту страну. Крнемо се мало зубима у зубе и почнемо да се смејемо. Баш је и то било некако симпатично, а онда смо се лепо љубили. Не знам, за неко време смо се видели опет, а после нисмо. Искрено, то је мени било потребно само да бих пробио лед пошто је оно први пут било тотално безвезе, а ово је ипак текло нормално. 

Сад, какве то све има везе? Хм, па има. Изненада је све то имало везе. 

За Нову годину сам био мртав пијан. Мислим, али не могу сто посто да се сетим, да сам мртав пијан чак и плакао. Фора је што сам се стварно увоштио онако као човек, па се не сећам свега добро, али мислим да сам нешто био и плакао. Имао сам те моменте кад се напијем. Наравно, то јесте имало везе са том девојком с којом сам се испрва мувао, па нисам смео да је пољубим. Од тада ја на њу стварно, али стварно нисам ни помишљао. Или можда јесам помислио али сам некако одустао од тога и превазишао то. Само ми је остао жал што је био тај неспоразум. 

Пролазе три месеца од Нове године. Ја сам стално интензивно тренирао. Имао сам пар неких туча у том периоду, стално је неко некога дирао, или би мене неко напао на улици и онда је то све било у самоодбрани. Најискреније. Било је пуно будала и онда што би им то неко дозволио. Моји другови и ја смо у самоодбрани били најчешће доста сурови. Није ни важно, само узгред сам се сетио тога. Та врста ега ми је расла. Људи су мало већ почели у том периоду и да ме се плаше, промене су неке биле приметне у мом развоју. Као неко дивљачко пролеће. 

Елем, другар из краја прави журку. Потпуно се све изненада дешава. Оно, хајде да зовемо неке девојке, бла-бла. Било је много лешења од алкохола тих дана. Генерално смо ми као клинци много волели да пијемо. Ја сам још пре осмог разреда већ дошао једном кући толико пијан да се нисам тога ни сећао. Ово је већ била прва година. Тако смо нешто били мамурни другар и ја, отишли да се прошетамо. Ишли смо да зовемо те две другарице, тј. те две сестре да дођу. Ми смо њима `ладно позвонили на врата, тј. дошли смо им на кућну адресу. Не знам, то није у то време било толико чудно. Фиксни телефони, та бањавања. Не знам, можда и јесте. Ја сам ту био некако повучен у односу на другара који их је звао. Баш је та девојка кроз прозор јела еуро-крем, а ми ту испали као неки шпијуни. Тако смо налетели некако чудно. Атмосфера је у тренутку била мало америчка. Знаш оно, кућа, она отвара врата. Само што није рекла "хааај". ахахахах. Небитно, ми ту њих позовемо и ја сам стварно све време био уздржан. Ништа ја нисам ту ни хтео посебно да кажем, само ми је било драго што сам је видео и осетио сам можда неку топлину према њој, али стварно, стварно без икаквих очекивања. Онако мамуран сам само наставио даље. Кад је рекла да ће видети са сестром да ли ће доћи ми смо полако отишли. Тачно се сећам шта сам носио на себи. Неке плаве фармерке, црно-беле Пумине патике и неку црно-белу мајцу Пума која је била тотално фуш. Чак је чувам и дан-данас. 

Дан касније, или два дана касније била је та журка. Тачно је био 31. март на 01. април. 2003. Ми смо већ били на тој журци доста рано. Ту је исто био неки инцидент, јер је неки старији лик дошао мени да прича да не смем да пијем пиво (???), па је било баш онако затегнуто. Стварно је било критичних људи током нашег одрастања и баш зато и јесмо често имали те ситуације, јер просто никоме нисмо хтели да дозволимо да нас малтретира. Како год, то је већ било и нормално, па ми није нешто кварило ни расположење, најискреније. Био сам у стању да такве ствари заборавим 20 минута касније или да чак и са том особом блејим. Не знам. Није ми драго што је тога било, али било га је често. 

И, сад долази најлуђи део. Журка иде у пуном јеку, пиво за пивом, трешти музика, све се одвија на два нивоа. Најопуштеније смо играли, пили, дружили се и у неком тренутку је дошло до тог скидања. Хахаха. Шабанство. Значи, скинем дукс, па скинем онда и мајцу. Хахаахаххахаха. Немам појма, то је било тада нормално. И, шта се дешава, креће онако полако да се распада у једном тренутку журка на том спрату. Стварно не знам како и зашто, могу да се закунем. Некако постепено ту већ никога није било. Осим? Осим мене и те девојке. Мени је то деловало мало изрежирано, а онда сам био у фазону "чекај, ко би се стварно тиме бавио?" Битно је да ја то стварно нисам знао. Био сам мртав пијан. Седео сам на једном крају неке угаоне гарнитуре, а та девојка скроз на другом. Баш нисам хтео да јој прилазим јер ми је после оне ситуације кад је испало да сам је уплашио мени стварно било глупо да нешто сад као правим било какав корак. Стид ме је био како је то глупо испало, наравно да сам хтео да то иде даље, али просто није било то у мојој моћи. Имала је право да то схвати како хоће и то је то. 

Међутим, ... већ почиње мало да траје све то. Нико не улази у ту собу. Она и ја сами у тој просторији. Ја не започињем разговор, па не започињем. Нема шансе. Мислим да су бар две песме прошле. Само сам пио и пушио у том мраку, а и она. Е, онда је ту било нешто око упаљача и полако се ми приближимо. Наравно да ми нешто јесте прошло кроз главу јер је ипак то била девојка због које сам био ван себе, нисам никако смео да је пољубим, па је онда био онај неспоразум, али другачије је било то од прошлог пута. Мени је тај догађај који је уследио био једна од најлепших ствари које су се десиле икад. Буквално то не бих ни пробао речима да опишем. Знам да ми је то било као испуњење сна, велика прилика да јој покажем неку нежност што ми је заправо било најважније и генерално, а посебно након оног глупог неспоразума. То је оно кад је рекао један тренер Партизана Зоран Милинковић - шанса бира спремне. У односу на ону ситуацију кад нисам смео да је пољубим сада сам стварно одмакао. Био сам са две девојке до тада у међувремену и искрено ми ништа нису представљале, а и доста сам тренирао због чега сам се много, много боље осећао. То се све некако исплатило, мада је можда грубо да то тако кажем. 

Тај тренутак ми је био буквално светиња. 

Заборавио сам да кажем једну јако битну ствар. Ја сам као мали, као баш мали учио француски. Нисам знао да кажем "р" касније због тога. Много сам котрљао "р". Једва сам то после вратио на српски. Е, сад, небитно, још нека слова у мом имену су ми била некако буђава и ја нисам смео своје име да изговорим. Некако ме је било блам да га изговорим. Нисам могао да га прихватим. Фора је што је она то моје име изговорила кад смо причали преко телефона. Ја сам га тада прихватио. Толико ми је сусрет с њом био битан да је то страшно. Значи, посредством ње сам прихватио своје име. Ја мислим да мени не би годило да ми нека особа каже да ми је нешто моје толико значило. Оптеретило би ме. Тако да јој то нисам ни рекао. 

Страховито ми је значила. 

Да се вратим сад на тај тренутак. Изнад нас, како смо се већ приближили једно другом да бисмо се чули због гласне музике, стајала је велика слика Патријарха Павла. Око метар и по је имала по мом неком утиску. Баш онако портрет његов, крупан план, држи жезло у руци. Мене такве ствари уопште не плаше, нити ми сметају. Има људи који не воле то да виде уопште, а камоли да се опусте поред истих. Приближили смо се, била је изнад нас та слика и постајало је све опуштеније и топлије у том разговору. Сетио сам се да она није сушила косу. Није то радила јер је тако чувала бујност своје косе. И онда као ја кроз ту косу причам с њом, свуда около је била та коса. Мирише онако, ми нешто причамо. Стварно се не сећам ни шта смо причали. Мислим да то уопште није битно било, можда мало. Прво сам промашио мало њене усне, јер је био баш мрак, али смо онда кренули доста страствено да се љубимо. Не као у смислу неке порно-страствености, него смо се некако доста у то унели. То је трајало. Мислим да ми је неко рекао да је то трајало пола сата. Ја сам Богу захвалан био што се то десило. Не умем то да опишем. Ово све што сам написао је глупост у односу на сам тај тренутак. Цео тај тренутак је имао бордо боју. Као нека ватра, али не нека површна, бледа ватра, него нека ватра у мраку онако. То је био тренутак у којем су завесе биле на вратима. Касније је неко то прекинуо и почели су онда сви да нам честитају. 

Осетио сам се страшно важно. Не сад због тих честитки, мада сам био свестан да се на њу много људи ложило, а за то ме је болело уво. То је само део приче да се мени она десила, а да нисам ни био на том мору на којем су сви други били, вратили се одатле и причали о њој као да је не знам какав драгуљ. Пресмешно ми је и даље како је она некако слетела у мој живот. Девојка на коју се ложе људи, а ја толико стидљив. Значи, то је мени било као да нека виша сила делује и нешто ради. Скроз невероватно. Она је као неки ванземаљац. Све ми је то био и даље утисак, никад испуњенији нисам био и што сам превазишао оне ствари око самопоуздања везано за пољупац. Бескрајно ми је било драго што сам јој показао нежност и иначе, а и после оног одвратног неспоразума. Све то одједном, а све то скроз непланирано и то кад сам се таман некако охладио везано за њу и престао потпуно да мислим на њу. Значи, хаос. Опет нисам био при себи.

То је била као нека победа. Сад кад погледам, јако ми је драго и због још нечег. 

У понедељак је она раскинула са мном. Нисам искрено ни могао да слутим у ком смеру ће то ићи. Она је била девојка на коју сам мислио док сам слушао "Кад ходаш" и буквално замишљао да она хода кроз ваздух. Не шалим се уопште, ја сам баш имао развијене те фантазије, није то мени било нешто као сексуално. Штавише, ево да будем најискренији, мислим да никад нисам ни мастурбирао мислећи на њу. Не, заиста. Мени је она била нека ванземаљска појава. НЛО. Божанство неко. Живели смо јако близу што је мени тек био повод за неке трипове. Знаш оно, ко зна колико смо се пута видели као мали, па се после испоставило да је нека пресмешна сцена из мог детињства (кад нисам хтео неко одело да обучем) била код њеног ћалета у радњи, па сам ја тако изградио све те трипове одједном. Склон сам томе да кад ми се деси нешто лепо да кренем од тога да правим нешто што је "право", "одувек", итд. али шта ме брига. 

Елем, био сам максимално заљубљен у њу, прошло ме је све то и сад као ја њу зовем да идемо заједно у школу. То мени уопште није било реално. Није могло да се деси. Не знам. Свакако та доза заљубљености у њу није могла да се одржи. То ниједно живо створење не може да истрпи. То је превише идеализације. Како год, десило се да смо она и ја заједно - она, а не то све што сам ја истриповао у међувремену слушајући сетни ју-поп-рок. Нисам поново смео да је позовем, јер сам ја био одједном све оно вратио што сам заборавио. Гадно. Легао сам на под. Одузет. 

Телефонирао сам буквално са пода. Онда је она рекла да има нешто да ми каже. Одмах сам знао шта је то. Рекла је да не би волела да се ја наљутим. Ја сам стварно већ одмах схватио шта је то. Мени је онда рекла да је боље да останемо пријатељи. Искрено, јесте ме то погодило, у смислу што сам већ све то негде оставио иза себе, а онда ми се вратило, па је онда опет сасечено. То је малтретирајуће, али у том тренутку нисам ни хтео да је питам због чега. Само ми је остало у глави оно с оним глупим неспоразумом и само сам хтео да се било шта слично не деси. Имао сам огромно поштовање према њој, на страну све те глупости, сво то заљубљивање, трипови, топлине, нежности, то што ми је заиста много значила. Јесте ми било жао, али стварно сам јој рекао да се опусти око тога, да стварно нема никаквих проблема. Не да нисам био хладан у себи, али, кажем, ја сам почео озбиљно да о њој мислим као о нечему за шта бих погинуо. Океј, ако је тако онда треба да је пустим да живи. То ми је исто било јако битно. Као перце је одлетела. Нисам је држао нимало. Почео сам касније да се аутодеструктивно понашам. 

Добро, иначе сам много пио. Престао сам да тренирам. Она је рекла некој другарици да се смувала са мном јер јој се свидело како сам грађен. Ја сам хтео да будем с њом... не знам. Кад она то није хтела, мене много тога више није интересовало. То као да ли ћу ја да изгледам овако или онако, стварно ме то више није интересовало. Нисам могао да лажем себе. Пушио сам, пио, излазио, стално сам слушао музику с радија. То ме је убијало. Јер, та музика... та носталгична музика са радија, музика препуна чежње, нежности и свега тога топлог - стварно уме да препуни чашу. Давио сам се у тим емоцијама, а све сам некако везивао за њу. Када бих је срео, она није могла то да види. То је цео један свет који више није имао некако везе с њом. Грозно је то. Буквално сам имао оне фазе да мислим на њу само зато што сам видео један обичан јесењи лист, или видео столицу у кафићу. Мене заиста, али заиста ниједна девојка није интересовала месецима. Имао сам неке туче, хапшења, пијанства... учио сам за школу... али све ми се вртело око ње. О њој сам мислио најчешће. Грозно је то, јер човек више не зна да ли му се свиђа што је толико заљубљен или му смета. Нека меланхолија, ја не знам ни како се то зове. Оно, пре тога сам је био скроз избацио из главе, а она се вратила. Па, добро, откуд сам знао да ли ће опет? И, онда ме је то тако мучило. То је трајало од првог априла до средине августа. Значи, пар месеци нисам знао да отресем осећања везана за њу. 

Почело је у неком тренутку све то озбиљно да ми смета, а онда се онај луди другар направи паметан, слави рођендан позове њу и њену сестру, па ми још пусти "Због једне дивне црне жене" и наместе се ствари тако да нас двоје плешемо. Она дошла у некој бело-црвеној сукњи, некој кошуљи... катастрофа је све то. Као да је по томе прављена она песма "што си дошла у кафану да ми сипаш со на рану". Страшно. 

Целу ту причу сам решио тако што сам рекао себи да је плач за мене најгоре понижење. То је мени било најгоре нешто. Ја сам једном плакао од беса због разних неких неспоразума у породици и тада због ове девојке. За ко зна колико година. Нисам хтео то да радим. То је мени било понижење. Тада сам то тако схватао, као да то није мушки. Тако да сам решио да то пресечем тако што ћу се исплакати везано за њу. Плакао сам око пола сата и од тада сам буквално био други човек. Емотивно сам био празнији, осећао сам чак и као да сам нешто издао, али нисам више могао да издржим. Годинама касније ми се десило да сам је срео и да сам чак осетио - буквално ништа. То је нешто што ме је чак мало било и уплашило. Толико сам то испрао из себе да сам био зачуђен да кад је видим не осећам буквално ништа. То је тек сад друга тема. Ја памтим људима добро. Памтим и зло, ако ћемо да будемо искрени, али памтим стварно и добро. Мени је она била као неки гром који ме је натерао да много пре почнем да радим на себи него што бих иначе. Рекао сам да сам преко ње прихватио чак и своје име. И онда сам некако увек осећао да треба да јој дам поштовање. Као што неким другим људима буквално памтим што су ми нешто добро урадили.